Razvod braka
Sam postupak razvoda braka je mukotrpan za obe strane. Shodno tome potrebno je pronaći advokata za razvod braka koji će se predano upustiti u sam postupak i obezbediti stranci da postupak za razvod braka prođe što manje stresno.Razvod braka se može pokrenuti tužbom za razvod braka i sporazumom za razvod braka. Porodičnim zakonom se uređuje brak i odnosi u braku, odnosi deteta i roditelja, odnosi u vanbračnoj zajednici, izdržavanje (alimentacija), imovinski odnosi u porodici, zaštita od nasilja u porodici, usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo i postupci u vezi sa porodičnim odnosima. Ovde ćemo se posebno osvrnuti na razvod braka i to na postupak koji se pokreće tužbom za razvod braka i sporazumom za razvod braka.
Tuzba za razvod braka
Pre pokretanja postupka za razvod braka potrebno je da se sa vašim advokatom konsultujete kako bi Vas advokat uputio na koji način je najmanje traumatičan za Vas, vaše dete i supružnika. Brak je zakonom uređena zajednica života žene i muškarca prema Porodičnom zakonu. Supružnici imaju pravo na razvod braka u svakom trenutku. Svaki supružnik ima pravo na razvod braka ako su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni ili ako se ne može ostvariti zajednica života supružnika. Postupak za razvod braka se pokreće tužbom koja se predaje nadležnom sudu.
Sporazumni razvod braka
Članom 40 Porodičnog zakona je regulisan sporazum o razvodu braka. Supružnici imaju pravo na razvod braka ako zaključe pismeni sporazumni razvod braka. Ukoliko supružnici imaju maloletnu decu sporazum o razvodu braka mora obavezno sadržati i pismeni sporazum o vršenju roditeljskog prava i pismeni sporazum o deobi zajedničke imovine. Sporazum o vršenju roditeljskog prava može imati oblik sporazuma o zajedničkom vršenju roditeljskog prava ili sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava. U praksi u većini slučajeva razvoda braka postoje neslaganja u pogledu vršenja roditeljskog prava i u pogledu deobe zajedničke imovine.
U slučaju kada se brakorazvodni postupak pokreće predlogom za sporazumni razvod braka supružnici nisu dužni navesti činjenice i razloge za poremeća odnosa u bračnoj zajednici iz prostog razloga što između njih ni ne postoji spor oko samog razvoda braka, već i jedna i druga strana želi da dođe do presude o razvodu braka, tj. da se razvedu.
U ovom postupku supružnici mogu preko advokata za razvod braka preduzimati radnje koje su umerene na postizanje zajedničkog cilja, razvoda braka. Supružnike ne može zastupati isti advokat, bez obzira što nema spora između njih. Punomoć koju supružnici daju advokatu da umesto njih razvedu brak, a da pri tome ne dolaze u sud i susreću se, mora biti overena od strane javnog beležnika.
Predlog za sporazumni razvod braka mora biti potpisan od strane oba supružnika.
Predlog za sporazumni razvod braka sadrži dva posebna sporazuma: sporazum o vršenju roditeljskog prava i sporazum o deobi zajedničke imovine.
Supružnici prilikom podnošenja predloga za sporazumni razvod braka moraju da postignu dogovor da li će zajednički vršiti roditeljsko pravo ili će jedan od supružnika samostalno vršiti roditeljsko pravo.
Prilikom donošenja odluke, sud je dužan da utvrdi i proveri da li je u najboljem interesu deteta sporazum o vršenju roditeljskog prava i nakon toga donosi presudu o razvodu braka po predlogu za sporazumni razvod braka. I u ovom slučaju sud se rukovodi najboljim interesom deteta. Predlog za sporazumni razvod braka obe strane mogu sporazumno povući do donošenja pravnosnažne presude.
Alimentacija (izdržavanje)
Porodični zakon sadrži norme kojima je regulisana materija izdržavanja ili alimntacije. Obaveza izdržavanja ili alimentacije proizilazi iz same zakonske norme ali se može i konstituisati na drugi način. Obaveza izdržavanja može da se stvori i na osnovu ugovora npr. Ugovor o doživotnom uzdržavanju.
Testament može takođe da bude jedan od načina na osnovu koga se može stvoriti obaveza izdržavanja, kao i na osnovu deliktne radnje. Zakonska obaveza izdržavanja (u daljem tekstu alimentacija) je ličnog karaktera, regulisana kogentnim normama. Ono što je važno za zakonsku alimentaciju, jeste da ista ne može prestati kompenzacijom.
Zakonska obaveza izdržavanja ili alimentacija se razlikuje i ona može da se odnosi na alimentaciju između supružnika, alimentaciju između vanbračnih partnera, izdržavanje između roditelja i dece.
Zakon pravi razliku između alimentacije (izdržavanja) maloletnog deteta i alimentacije (izdržavanja) punoletnog deteta. Kada je reč o alimentaciji za maloletno dete ne postoje neki posebni uslovi za ostvarivanje prava na alimentaciju, jer maloletno dete po sili zakona ima pravo na izdržavanje.Kada su u pitanju punoletna deca, Porodični zakon predviđa da je potrebno da su ispunjeni određeni uslovi, a to se odnosi na školovanje deteta, iz razloga što punoletno dete ima pravo na izdržavanje od strane roditelja tj.ima mogućnost da potražuje alimentaciju u slučaju da se nalazi na redovnom školovanju, do navšene 26 godine, pod uslovom da redovno udovoljava svojim školskim obavezama i da roditelji imaju mogućnost da ga izdržavaju. Takođe, u slučaju da je dete nesposobno za rad i nema dovoljno sredstava za izdržavanje ima pravo da alimetaciju potražuje od strane roditelja.
Vršenje roditeljskog prava
Nakon prestanka bračne ili vanbračne zajednice dvoje ljudi koji imaju zajedničku decu, advokatima se postavlja pitanje vršenja roditeljskog prava. Ono može biti zajedničko i samostalno. Pod samostalnim vršenjem roditeljskog prava podrazumeva se da su zajednička deca poverena jednom roditelju uz to što se istovremeno određuje model i način održavanja ličnih odnosa dece sa drugim roditeljem kome nije povereno vršenje roditeljskog prava. Tada se takođe određuje i visina izdržavanja (alimentacije) koju je roditelj koji ne vrši roditeljsko pravou obavezi da plaća na ime izdržavanja maloletnog deteta.
Roditelj koji plaća alimentaciju to čini do 18. godine deteta, odn. do 26. godine deteta ako se dete nalazi na redovnom školovanju, srazmerno svojim mogućnostima. Roditelj kome deca nisu poverena ima pravo da sa decom održava redovan kontakt, da ih izdržava, ali i da odlučuje o svim pitanjima koja bitno utiču na život dece.
Tu spadaju: promena prebivališta, pitanja vezana za obrazovanje – upis srednje škole ili fakulteta, veći medicinski zahvati najčešće hirurške prirode, raspolaganje imovinom veće vrednosti, i mnoga druga pitanja.
Veoma često pitanje u praksi u vezi koga se ljudi kojima je povereno samostalno vršenje roditeljskog prava obraćaju advokatima ili službama pravne pomoći jeste pitanje putovanja maloletne dece u inostranstvo i njihov prelazak preko granice. To pitanje je regulisano Zakonom o graničnoj kontroli, i isti propisuje da policijski službenici odnosno granična policija imaju obavezu da obrate posebnu pažnju na maloletnike koji putuju sami ili u pratnji drugog lica koje im nije roditelj, staratelj odn. zakonski zastupnik.
O samostalnom vršenju roditeljskog prava od strane jednog roditelja može da se odluči na dva načina:
- sporazumno
- sudski
Roditelji mogu postići sporazum o samostalnom vršenju roditeljskog prava. Međutim, ako između bivših partnera ne postoji takav sporazum ili on nije u najboljem interesu deteta, sud je taj koji donosi konačnu odluku o načinu vršenja roditeljskog prava, uz uvažavanje mišljenja Centra za socijalni rad, kao organa starateljstva, a pre svega vodeći računa o najboljem interesu deteta.Organ starateljstva daje svoje stručno mišljenje nakon detaljnog postupka analize porodične situacije i dostavlja ga sudu. Iako nemaju obavezu, sudije se u ovim postupcima uglavnom oslanjaju na nalaz i mišljenje Centra za socijalni rad.
Nalaz i mišljenje organa starateljstva je izuzetno važan jer predstavlja procenu celokupne dotadašnje porodične situacije, tj. koji od roditelja je do tada predstavljao važniju emocionalnu podršku, ko je više vremena provodio sa njima, ko je decu vodio u školu ili vrtić, ko im je pomagao oko domaćih zadataka, crteža i slično.